.jpg)
| Savremeni svet | |||
Balkanske lekcije |
 |
 |
 |
| nedelja, 13. jul 2008. | |
|
(Intervju koji je Sem Vaknin dao Bariju Skotu Zelenu, zameniku urednika časopisa “Strategic Insights“ i saradniku na projektu Arktička bezbednost u Centru za savremeni sukob. ) - Tokom 1990-ih, američke i NATO trupe bile su direktno uključene, i diplomatski i vojno, u izazove koji su izazvani propadanjem država što je rezultiralo eksplozijom etničkog i plemenskog nasilja koje je pratilo to propadanje. Koje su po Vašem mišljenju najvažnije lekcije, iz ovih iskustava, koje su donosioci odluka u zapadnom svetu naučili? - Nijedna nacionalna država nije propala 1990-ih. Samo su neodrživi i nezamislivi multikulturalni, multietnički eksperimenti (poput Čehoslovačke, SSSR-a, i Jugoslavije) propali. Lekcije koje je Zapad naučio su veoma jednostavne: u nekim delovima sveta etnički homogene nacionalne države su stabilni igrači i oni su cenjeniji od drugih, raznovrsnijih tipova društava (stoga podrška Zapada nezavisnosti Kosova); kombinacija bajoneta i putera deluje i dovodi do mira i prosperiteta (npr. na Balkanu); suverenitet treba podvrgnuti konstantnoj proveri međunarodne zajednice i oružanim snagama koje će unapred sprečiti humanitarne katastrofe; međunarodni konsenzus i koalicije finkcionišu (kao u Bosni ili u prvom Zalivskom ratu), dok u multipolarnom svetu, unilateralne akcije ne daju rezulatata (američki nesrećni rat u Iraku). - U trenutku kada se Amerika upustila u svoj globalni rat protiv terorizma, često preduzimajući jednostranu vojnu akciju izričući svoju nameru da zaustavi nove pretnje, da li verujete da su kreatori i tvorci njene politike zaboravili lekcije iz 1990-ih, naročito sa Balkana? - Svakako. Uzmite Irak za primer: da su ove lekcije sprovedene, Irak bi bio razbijen na tri etnički homogene mini države (ili autonomije), možda u okviru konfederacije ili sa zajedničkim tržištem; bio bi ponuđen sveobuhvatni, ekonomsko-razvojni program za rekonstrukciju, poput Maršalovog plana; i SAD ne bi morale da vojno intervenišu, a i trebalo je da se uzdrže od jednostrane akcije. Izrael, na primer: da su imali ove lekcije na pameti, Izrael bi bio primoran da pristane na stvaranje održive palestinske države kao i da se povuče sa većine svojih teritorija iz šestodnevnog rata; Zapad bi zavađenim stranama nudio članstvo u EU ili pridruživanje; Bio bi ponuđen i finansiran obiman ekonomski i razvojni program; a SAD nikada ne bi napustile svoju ulogu poštenog berzanskog mešetara svrstavajući se toliko otvoreno na stranu jednog od učesnika (Izrael). - Kada se Jugoslavija raspala, diplomatska podrška mnogih zapadnih sila je omogućila pojavu malih suverenih i nezavisnih nacionalnih država nastalih iz nekadašnjeg multinacionalnog tkanja ove zemlje, sugerišući na neki način svoju odgovornost za krizu. Da li mislite da su rizici raspada država, u godinama koje su usledile, po nacionalnim, etničkim ili dogmatskim osnovama zaboravljeni od strane tih istih zapadnih sila? - Ne mislim da je dezintegracija multietničkih i multikulturalnih entiteta rizik. Čak naprotiv, mislim da je postojanje veštačkih entiteta, koji se sastoje od raznih nacionalnosti, destabilišući geopolitički faktor. U nekim delovima sveta (Evropa, Bliski Istok, Afrika), etnički homogene nacionalne države su jedino dugotrajno i održivo mirno rešenje. Neizbežno je da slom država nekada dovodi do krvavih konflikata i etničkog čišćenja. Ali ovo nije prirodni zakon: pogledajte, na primer, mirni raspad Čehoslovačke i SSSR-a. Krvava smrt Jugoslavije je izuzetak do koga je dovelo odbijanje njenog rukovodstva da se odrekne multietničke prošlosti. - Kada su SAD intervenisale sa ciljem sprečavanja daljeg etničkog nasilja na Balkanu i poslale vojnu silu da pomogne mirovnim operacijama i da bi se postarale da se mir skovan u Dejtonu čvrsto održi, to je donekle bilo motivisano humanitarnim porivima, a godine koje su usledile pokazale su da je koncept humanitarne intervencije ponovo adekvatan, ponovo nakon što je neuspeh u Somaliji ostavio mnoge Amerikance razuverene u ovaj koncept. U danima posle 11. septembra, da li vidite drugačiju Ameriku, koju motivišu drugačije vrednosti, koja se zalaže za razbijanje država da bi sprečila pojavu budućih strateških opasnosti, a ne za rešavanje problema? Da li situacija u Iraku takođe sugeriše brzo propadanje američkog strateškog pamćenja, s obzirom da su se tek nedavno izvukli iz svog balkanskog iskustva kao zagovornici humanitarne intervencije koja sprečava genocid, etničko čišćenje i druge zloupotrebe ljudskih prava – a onda posle 11. septembra, brzo postaju neoimperijalna sila koja ima nameru da preobliči druge države prema svom liku, naizgled nemajući u vidu kompleksnost etničke strukture koja je osnova mnogih suverenih država Bliskog Istoka i južne Azije, čije granice ne odslikavaju demografsku jednoličnost niti joj odgovraju? - Nikad nisam verovao u te fraze poput „humanitarne intervencije“ ili „hajde da stvorimo novu demokratiju“. Inicijatori oružanih konflikata su uvek pribegavali pričama: moralno – etičkim, milenijumskim, religijskim, nacionalnim, političkim ili mistično – metafizičkim. Komunizam se sastojao od pokušaja da se proletarijat istrgne iz opakih kandži kapitalizma; Napoleonov ubilački pohod bio je poduprt vrednostima francuske revolucije, i on je, takođe, tvrdio da Evropom širi demokratiju; Hitler je sebe, u početku, predstavljao kao prirodnog progonitelja ugnjetavanih nemačkih manjina centralnoj i istočnoj Evropi. Istina je da nacije deluju iz sopstvenog interesa. Američka umešanost na Balkanu nije bila motivisana idealizmom, ni veštačkim ni pravim. Nestanak SSSR-s napravio je vakum moći u Evropi i na drugim mestima, na nekadašnjim pozornicama hladnog rata. SAD su se umešale da bi razjasnile ko je novi šerif u gradu i da bi uspostavile sebe kao jedinu super silu. Bosna i Hercegovina, a kasnije i Kosovo poslužili su samo da pokažu da „NE“ Americi nije opcija i da će prkosni disidenti u novom svetskom poretku biti surovo kažnjeni. Izgovor „humanitarna intervencija“ je odličan za stvaranje međunarodnih koalicija te je stoga korišćen samo u dva navrata i to isključivo u Evropi (Amerika je stajala i posmatrala kako se odvija genocid u Ruandi, primera radi). Sada, kada joj više partneri nisu potrebni (ili joj se tako čini), SAD se više i ne trude da se pretvaraju. - Posledice invazije na Irak, koja se iz munjevite i odlučne strateške pobede pretvorila u teški, dugotrajni ustanak koji su poveli novi pod-državni protivnici vođeni sektaškim ili ideološkim vizijama, stvorila je plodno tle za stvaranje nove terorističke pretnje u nekada stabilnom iračkom društvu: šta nam ovo govori u smislu strateške mudrsti Amerike posle 11. septembra, naročito po pitanju strateškog preventivnog delovanja? - Irak nikada nije bio stabilno društvo. Njegova istorija je puna prevrata, pokolja, sukoba i pobuna. Kao i mnoge druge blisko-istočne zemlje, Irak su stvorili Britanci, a s obzirom da je bio etnički heterogen, nikada nije mnogo napredovao. Amerikanci su napali Irak da bi osigurali zalihe nafte i morske puteve, i da bi uspostavili liniju fronta u svojoj borbi protiv otrovnog anti-Američkog militantnog islama i njegovih sponzora (npr. Iran). Gledano iz ovog neo konzervativnog ugla, američka invazija na Irak je strateški uspeh. SAD danas kontrolišu ceo zaliv. Čak se ni Iran ne usuđuje da se otvoreno suprotstavi Amerikancima. A Amerika sada cilja na slabu tačku borbene i resursima bogate Rusije. SAD nisu mogle da urade ništa drugo osim da uguše ustanak u regiji toliko sklonoj lošem ponašanju. To ide uz teritoriju. - Čemu nas balkanska iskustva iz 1990-ih mogu naučiti u vezi trenutne situacije u svetu, korena terora, uzroka propadanja država i puta ka miru i stabilnosti? - 1990-e na Balkanu su nas, pre svega, naučile da je održivi mir poslednje rešenje. Mir među nacijama je rezultat kajanja i iscrpljenosti od uzajamnog terora i krvoprolića – a ne prijateljskih i vizionarskih strategija. Svetu su bila potrebna dva rata da bi se Francuska i Nemačka pomirile. Primoravajući nevoljno stanovništvo na neželjeno primirje u ranim fazama konflikta, Zapad osigurava ponavljanje sukoba. Gde god je to moguće i primenljivo, Zapad maše ekonomskim šargarepama (kao što je članstvo u EU) pred okrvavljenim ratnicima (mada ih ne guraju na silu u grlo kao dokaz nadmoći, kao što su radili i još uvek rade sa Srbijom). Humanitarnu pomoć treba obezbediti, kao i stipendije i kredite za razvoj zaslužnima. Ali vojna pomoć koju je Nemačka pružila Hrvatskoj, ili „neupućeni“ Amerikanci najekstremnijim elementima na Kosovu služe samo da se pojačaju i produže patnja i rat. Zapad je tvrdoglavo odbijao – to i dalje čini – da razmisli o jedinom izvodljivom rešenju za probleme Balkana. Umesto da naprave novi berlinski kongres i ponovo iscrtaju granice država, kvazi država i frakcija koje su se pojavile sa raspadom jugoslovenske federacije, Zapad uludo i zaslepljeno istrajava u neodrživim granicama koje odslikavaju kolonijalno odlučivanje i linije prekida vatre. U nedostatku kolonijalne sile, samo etnički homogene države mogu da opstanu u miru kako na Balkanu tako i na drugim mestima. Zapad je trebalo da se trudi da sprovede etničku homogenizaciju širom regiona, menjajući granice, ohrabrujući razmene stanovništva i obeshrabrujući etničko čišćenje i prisilnu asimilaciju („etničko poricanje“). Ali greške Zapada na Balkanu nisu ograničene samo na domene politike i geopolitike. Zapad (zapravo Amerika) ima dosta pomoćnika, pri čemu su MMF i Svetska Banka najpoznatiji. Oni su načinili još jednu stratečku brljotinu. Umesto da odbiju svoju klijentelu – post-komunističke zemlje u tranziciji – od centralnog planiranja i komandne ekonomije, oni su se upustili u mikro upravljanje njihovim ekonomijama po ideji Vašingtona. Breton-Vuds institucije su postale sveprisutne, dominantne aproksimacije komunističke partije. Politika diktata uvukla ih je u najdetaljnije delove svakodnevnog upravljanja, veto odluka (ekonomskih i ne-ekonomskih), laskanja i pretnji vladama, blokiranja zajmova za privatni sektor kao i nadmetanja na međunarodnim kreditnim i investicionim tržištima. Post-komunističke zemlje u tranziciji – i Irak danas – su poput beba koje treba da načine svoje prve korake u zahtevnom svetu slobodnog tržišta i kapitalizma. Multilateralne finansijske institucije imaju ulogu majki. Dobre majke puštaju decu, ohrabruju ih da budu samostalna, sigurna u sebe, da uče na greškama, uvodeći im samo nagrade i kazne. Loše majke odbijaju da prihvate širenje vidika svog potomstva. One nagrađuju zavsinost i kažnjavaju svaki čin odvajanja i individualnosti. One su dominantne figure pune ljubavi. Ukratko: one mikro upravljaju. - Posmatrajući istorijsko šta bi bilo..., da li verujete da je američki izbor 2000. bio u korist potpredsednika Ala Gora, koji je bio „humanitarni soko“ koji je dugo pokušavao da ubedi predsednika Klintona da se direktno ( i vojno) angažuje na Balkanu, da li bi Amerika kenula drugim putem posle 11. septembra, i izbegla vojne akcije koje su u realnosti dovele do propasti države i etničkog nasilja u Iraku? - Ne. Ne mislim da istorijom upravljaju „ličnosti“. To je opasno gledište koje je čovečanstvu dalo diktatore i tirane. Istorija i njeni procesi i trendovi su neizbežne posledice jedne dijalektike. Ko god bio stanar Bele Kuće, najverovatnije bi postupio isto. Gor bi sigurno više insistirao na međunarodnoj koaliciji za invaziju na Irak i češće bi se pozivao na priču o „humanitarnoj intervenciji“. Ali bi svejedno napao Irak (ili Iran). Potrebe da se osiguraju energetske rezerve i morski putevi su vanvremenske i nezavisne od personalnih sklonosti nosilaca funkcija. Prelaz sa simetričnog hladnog rata na asimetrične pretnje koje predstavljaju militanti, teroristi, borci za slobodu i fundamentalisti dovodi do geostrateških ograničenja koja bi podjednako pritiskala Gora kao što su i Buša. - Gledajući u budućnost, da li balkanska iskustva, posebno u pogledu održavanja mira i nacionalnog pomirenja, nude model koji bi mogao da dovede do kraja borbu protiv globalnog terorizma (BPGT) putem pomirenja između države i pod-državnih snaga između kojih trenutno traje sukob? - Jednom rečju: ne. Iskustvo iz jugoslovenskih secesionističkih ratova je primenljivo na, možda, raspad drugih multietničkih država, ali ne može nam poslužiti kao primer u slučaju pod-državnih učesnika, kao što su milicije, teroristi, borci za slobodu, pučisti, religiozni militantni fundamentalisti, itd. BPGT nije globalna pojava. To je zapravo lokalizovani, ili najviše, regionalni sukob između Zapada (u stvari Amerike) i nekolicine pritajenih ratnika, koji žive i deluju u muslimanskim zemljama širom Azije ( i manje ili više Afrike). Komunizam, fašizam, nacizam i religijski fundamentalizam su utopije baš kao i klasična ideja o napretku, čiji su najveći zagovornici zapadna naučna misao i liberalna demokratija. Sve četiri neliberalne ideologije čvrsto usvajaju linearan pogled na istoriju: čovek napreduje sakupljajući znanje i bogatstvo i izgrađujući društvo koje se stalno poboljšava. Slično tome, klasična, sveobuhvatna ideja o napretku doživljava se kao „Zakon Prirode“ gde su ljudsko zakonodavstvo i institucije njegove manifestacije. Stoga su sve ideje o napretku pseudo-naučne. Ipak, postoje izvesne važne razlike između komunizma, fašizma, nacizma i religijskog fundamentalizma sa jedne strane i zapadnog liberalizma sa druge: Sve četiri totalitarne ideologije vide individualne tragedije i žrtve kao neizbežnu potporu neprekidnom napredovanju vrste. Međutim, one redefinišu „ljudskost“ (ko je čovek) da bi isključili velike grupe ljudi. Komunizam je prigrlio radničku klasu (proletarijat) ali ne i buržoaziju, nacizam ja promovisao jedan narod ali je omalovažavao i uništavao druge, fašizam se klanjao kolektivnom ali je žestoko gonio disidente, religijski fundamentalizam je suprotstavljao provaliju između vernika i nevernika. Kod ove četiri netolerantne ideologije, isključivanje određenih nepoželjnih grupa ljudi je i preduslov za operaciju „Prirodnog zakona napretka“ i neodvojivi deo njihovog napredovanja. Moralna i duhovna obaveza „pravog“ čoveka prema budućim generacijama je da „smanji teret“ sa zakona, da mu omogući da funkcioniše bez poteškoća i u optimalnim uslovima, pri čemu su sve prepreke (čitaj: nepoželjni) uklonjene (čitaj: ubijeni). Sve četiri ideologije ruše moderni svet (drugim rečima, sam napredak) koristeći njegove tekovine (tehnologiju) da bi isključili i ubili sve „autsajdere“, a sve u ime pomoći i poboljšanja „pravog“ čovečanstva. Međutim, liberalna demokratija je, s vremena na vreme, kriva za isti greh. Ista iščašena logika nastavlja se izgradnjom i održavanjem nuklearnog oružja u zemljama kao što su SAD, Velika Britanija, Francuska i Izrael: oni bi trebalo da zaštite „dobro“ čovečanstvo od „loših“ ljudi (npr. od komunista tokom hladnog rata, Arapa, ili propalih država poput Irana). Čak je i globalno zagrevanje simptom takvog isključivog razmišljanja: bogati smatraju da imaju pravo da oporezuju „niže“ siromašne zagađujući našu zajedničku planetu i neproporcionalno crpeći njene resurse. Činjenica je da je barem od 1920-ih, opstanak čovečanstva iznova ugrožavan isključivim idejama o napretku. Čak je i kolonijalizam, koji je preteča modernih ideologija, bio otvoren i tražio je način da „popravi domoroce“ i „približi ih nivou Belog čoveka“ putem asimilacije ili uključivanja u kulturu i društvo kolonijalne sile. Ovo je proslavljano (a onda i osuđivano) kao „teret Belog čoveka“. To što više ne prihvatamo našu zajedničku sudbinu i potrebu da sarađujemo da bi se poboljšali nije ništa drugo do samoubistvo. Islam nije samo religija. To je takođe, možda i najvažnije – državna ideologija. Ona je sveobuhvatna i misionarska. Ona prožima sve aspekte društvene saradnje i kulture. To je organizacioni princip, priča, filozofija, vrednosni sistem i uputsvo za život. Usled ovoga islam naliči konfučijanstvu i donekle, hinduizmu. Judaizam i njegov potomak, hrišćanstvo – iako uveliko umešano u političke afere tokom vekova – držali su svoju dostojanstvenu distancu od ovakvih telesnih stvari. Ove religije su „nebeske“, za razliku od islama, koji je praktičan, pragmatičan, opipljiv i sveprisutan - „zemaljska“ vera. Sekularne religije – demokratski liberalizam, komunizam, fašizam, nacizam, socijalizam i drugi izmi – bliži su islamu nego na primer budizmu. One su univerzalne, upućuju i apsolutne su. One obezbeđuju recepte, pravila i norme po pitanju svakog aspekta postojanja – individualnog, socijalnog, kulturnog, moralnog, ekonomskog, političkog, vojnog i filozofskog. Na kraju hladnog rata, demokratski liberalizam stajao je kao pobednik nad svežim grobovima svojih protivnika. Svi oni su bili zbrisani. Ovo je ubrzalo Fukujaminu ranu dijagnozu (Kraj istorije). Ali jedna državna ideologija, jedan ljuti rival, čelični protivnik, jedan izazivač za svetsku dominaciju, jedna antiteza je ostala – islam. Militantni islam stoga ne predstavlja kancerogenu mutaciju „pravog“ islama. Naprotiv, to je najčistiji izraz njegove prirode kao imperijalističke religije koja zahteva bezuslovnu pokornost svojih sledbenika i gleda na sve nevernike kao inferiorne i zaklete neprijatelje. Isto bi se moglo reći i za demokratski liberalizam. Poput islama, on se ne ustručava da primeni silu, ima misionarski karakter, kolonizator je i na sebe gleda kao na monopolistu „istine“ i „univerzalnih vrednosti“. Njegovi protivnici su neizbežno ocenjeni kao primitivni i bezvredni. Ovakve uzajamno isključujuće tvrdnje morale su dovesti do totalnog konflikta pre ili kasnije. „Rat protiv terorizma“ samo je poslednja runda u milenijumskom ratu između islama i drugih „svetskih sistema“. Ovakvo tumačenje najnovijih događaja razbesnelo je mnoge. Oni zahtevaju (često vrlo grubim tonom) da znaju: Zar ja ne vidim razliku između terorista koji ubijaju civile i regularne vojske, u ratu? I regularni i neregularni ubijaju civile, naravno. „Kolateralna šteta“ je glavni ishod savremenog, totalnog ratovanja – kao i konflikata manjeg intenziteta. Ipak, postoji velika razlika između terorista i vojnika: Teroristima je pokolj civila glavna taktika – dok regularna vojska to retko čini. Takvi postupci su kriminalni i za žaljenje, ko god da je počinilac. Ali šta je sa ubijanjem vojnika u borbi? Kako da se postavimo prema ubijanju vojnika od strane terorista u borbi? Moderne nacionalne države prihvatile su samoprisvojeni monopol na nasilje u svojim ustavima i ustrojstvima ( i u međunarodnom zakonu). Samo je državnim organima – vojsci i policiji – dozvoljeno da ubijaju, muče i zatvaraju. U ovu sliku se teroristi ne uklapaju: i oni bi da ubijaju, muče i zatvaraju. Oni bi da razbiju kartel smrti koji drže vlade, tako što bi se učlanili u njihove redove. Stoga, kada vojnici ubijaju teroriste i („nenamerno“) civile (kao „kolateralnu štetu“) – to se smatra dozvoljenim. Ali kada terorista učini istu stvar – on se smatra odmetnikom. Iznad svega, loše ponašanje nekih zemalja – ni najmanje SAD – dovelo je do legalizacije terorizma. Nacionalne države često koriste terorističke organizacije da bi proširili svoje geopolitčke ciljeve. Kada se ovo desi, prvobitni otpadnici postaju „borci za slobodu“, nepoželjni postaju saveznici, ubice se opisuju kao osećajni borci koji se bore za jednaka prava. Ovo dovodi do zamućivanja etičke percepcije i otupljivanja moralnog rasuđivanja. Dakle, da li bih ja radije živeo po šerijatskom zakonu? Zar ne nalazite da je liberalna demokratija umnogome superiornija u odnosu na islam? Superiornija, ne. Drugačija – naravno. Pošto sam se rodio i odrastao na Zapadu, normalno je da preferiram te standarde a ne islamske. Da sam se rodio u muslimanskoj zemlji, verovatno bih mislio da su principi Zapada izopačeni i odvratni. Pitanje je besmisleno jer pretpostavlja postojanje objektivnog, univerzalnog od kulture i vremena nezavisnog sistema karakteristika. Srećom, takva stvar ne postoji. Na čijoj sam ja strani u ovom sudaru civilizacija? Ovo nije sudar civilizacija. Zapadna kultura je neraskidivo povezana sa islamskim znanjem, učenjem i filozofijom. Hrišćanski fundamentalisti imaju više zajedničkog sa muslimanskim militantima nego sa francuskim intelektualcima ili onima sa istočne obale. Muslimani su oduvek bili najznačajnije Drugo Zapada. Islamsko postojanje i „pogled“ pomogli su da se oblikuje novonastali identitet Zapada kao istorijska tvorevina. Od Španije do Indije, neprekidno trvenje i plodna interakcija sa islamom oblikovala je Zapadne vrednosti, verovanja, doktrine, moralna uverenja, političke i vojne institucije, umetnost i nauku. Ovaj rat je u vezi sa dominacijom u svetu. Dva nekompatibilna sistema misli i vrednosti nadmeću se za srca i umove (i kupovinu moći) stanovnika globalnog sela. Kao u vesternima, tačno u podne, samo jedan od njih će ostati na nogama – ili će oba nestati sa lica zemlje. Kome sam ja odan? Ja sam zapadnjak, tako da se nadam da će Zapad pobediti u ovom sukobu. Ali bilo bi dobro da u toku tog procesa Zapad doživi poniženje, dekonstrukciju i rekonstrukciju. Jedna pozitivna stvar iz ovog konflikta je nestanak sistema supersile – relikvije prošlih dana koje bi najbolje bilo zaboraviti. Ja čvrsto verujem da su u militantnom islamu SAD našle sebi ravnog. Drugim rečima, ja gledam na militantni islam kao katalizator koji će ubrzati transforamciju globalne strukture moći sa unipolarne na multipolarnu. To se može desiti čak i u Americi. To će definitivno dovesti do obnavljanja religijske misli i kulturnog diskursa. Svi ratovi dovedu do toga. Zapad se ne bori protiv Al-Kaide. On se suočava sa okolnostima i idejama koje su dovele do uspona Al-Kaide. Uslove poput siromaštva, neznanja, bolesti, opresije i ksenofobičnog sujeverja teško je izmeniti. Ideje je nemoguće ugušiti. Militantni islam se već više proširio nego što bi i jedna zapadna vlada htela to da prizna. Istorija pokazuje da se sve terorističke grupacije kad-tad priključe glavnim tokovima. Mnogim zemljama – od Izraela, istočnog Timora do Nikaragve – upravljaju bivši teroristi. Terorizam ojačava društvenu mobilnost i usvaja redistribuciju bogatstva i resursa od onih koji su ga imali na one koji ga nisu imali. Al-Kaida, uprkos zloslutnom opisu zapadne štampe nije izuzetak. I ona će vremenom upasti u zamku blizanaca - moći i novca. S obzirom na njen nihilistički i decentralizovani karakter, njeni izraženi ciljevi su pravila islama i jednakog ekonomskog razvoja. Suđeno je da se probije bar u nekim zemljama. Svet će u budućnosti biti potpuno pluralistički. Zanos za preobraćenjem učinio je liberalnnu demokratiju i kapitalizam neliberalnim i netoleranatnim. Zapad mora prihvatiti činjenicu da poveći deo čovečanstva ne smatra materijalizam, individualizam, liberalizam, napredak i demokratiju – barem sa njihovim zapadnim maskama – kao univerzalne ili poželjne. Kredo - živi i pusti druge da žive - (i živi i pusti druge da umru) mora zameniti otrovni optimizam Zapada i intelektualnu i duhovnu aroganciju. Edvard K. Tompson, izvršni direktor časopisa „Lajf“ od 1949. d0 1961, jednom prilikom je napisao: - „Časopis „Lajf“ mora biti radoznao, budan, rečit i moralan, ali ovo mora postići bez da se ponaša arogantno, cinično, kao sveznalica ili voajer.“ Zapad je grubo i u potpunosti prekršio Tompsonovo pravilo. U svom često prekidanom razgovoru sa ovim zaboravljenim delovima planete, on se ponašao, ponekad kao voajer, cinik i sveznalica. Bez izuzetka se ponašao arogantno. Zbog svog neopevanog i fantastičnog niza brljotina, loših proračuna, uzaludnih obećanja, neostvarenih pretnji i nepristojnih diplomata – doveo je svet na ivicu rata, a regione koje je „prihvatio“, na prag ekonomskih i socijalnih nemira. Zaljubljen u novu ideologiju slobodnog tržišta i demokratije, Zapad je prvi preuzeo ulogu sveznajućeg. Osmišljavao je ingeniozne modele, kreirao savršene zakone, nametao sigurne institucije i snažno „zagovarane“ mere. Njegovi predstavnici, tribuni Zapada, valdali su plebejskim Istokom sa odlučnošću kojoj su umeće i znanje retko mogli da pariraju. Nežne ruke u gvozdenim rukavicama, neznanje maskirano ekonomskim dvosmislenim govorom, geostrateški interesi koji se izdaju za oblike vlade, sve je to karakterisalo njihov odnos sa domorocima. Propovedajući sa visine oni su sipali sramotu i slatke zablude na naivne zapanjene mase. Obmana je bila očigledna domaćim cinicima – ali neuspeh je bio ono što je razuverilo i njih i druge. Zapad nije svoje nekadašnje kolonije izgubio ni zbog svojih ogromnih laži, ni kada se pretvarao da sve zna, kada to nije znao, ni kada je manipulisao, laskao i primoravao – nego kada je doživeo neuspeh. Za narode ovih regiona, car je bio kompletno obučen. Njegovu nagost nije otkrilo malo dete, već ogromni debakl. U svojoj pretencioznosti i arognaciji, lažnoj sigurnosti i taštim klišeima, uvezenim ekonomskim modelima i izvezenim jeftinim materijalima – Zapad je uspeo da u potpunosti uruši čitave privrede, da ojadi zajednice, da donese propast vekovima starom društvenom tkanju, koje su generacije marljivo tkale. Doneo im je kriminal, drogu i pokolj ali im je zauzvrat dao vrlo malo, samo oblačni horizont i grmljavinu praznih priča. Kao posledica, posrnule vlade još uvek plaćaju danak vrednostima kapitalizma, a mase su razgnevljene, nemirne, pobunjene, ojađene i anti-zapadne do srži. Oni sa razbijenim iluzijama nisu bili spremni da to dugo trpe – ne samo zbog Zapadnog neo kolonijalizma već takođe i zbog nesposobnosti i neznanja, zbog nonšalantnog eksperimenta koji im je nametnut, sa ambisom koji zjapi između obećanja i ostvarenog. Tokom ovog perioda, izaslanici Zapada – njegovi osrednji političari, njegovi nezasiti, nemilosrdni mediji, njegovi pregojeni turisti, nepismeni vojnici i ekonomisti iz fotelje – nastavljaju da se igraju Boga, nanoseći veću štetu od njega samog. Kao već priznate sveznalice (kršenjem svih naučnih i verskih tradicija), oni su takođe razvili neku vrstu brige za svet, grubi cinizam povezan sa fascinacijom dubinama do kojih je potonuo nemoral lokalnog stanovništva. Voajerski džet-set koji odseda u hotelima od pet zvezdica (ili luksuznim apartmanima) nadgleda komunističke ili blisko-istočne ili afričke gradove od kartona. Oni se voze svojim vozilima do trošnih kancelarija domaćih birokrata i večeraju u restoranima za 100 dolara po obroku („kako je ovde jeftino“). Između kebaba i humusa oni se žale i kukaju na korupciju i nepotizam („Ja prosto obožavam njihovu nacionalnu hranu, ali oni su tako...“). Nedostaje im autohtona sposobnost da reaguju odlučno, da preseku crvenu traku, da proizvode kvalitet, da otvore svet, da budu manje ksenofobični (dok ovo govore bacaju prezrive poglede na domaćeg konobara). Njima se sve to čini kao drevna prirodna sila, i zbog toga je njihov cinizam neizbežan. Ovi glasnici Zapada, uglavnom provincijalci sa vidikom ograničenim konzumiranjem i bogatstvom, usvajaju cinizam kao zamenu i prečicu za kosmopolitizam. Oni pogrešno veruju da im lažni sarkazam daje čvrstinu i bogato iskustvo i moćnu aromu dekadentnog obrazovanja. Međutim to ih samo čini još nepodnošljivijim i odbojnijim za stanovnike. Čak se i sveštenici, Zapad – i Evropljani i Amerikanci – ponašaju kao uzori vrline koja treba da se sledi, da polsuži za uzor, gotovo nadljudski u svojoj borbi u kroćenju poroka, najpre pohlepe. A ipak se haos i korupcija u njihovim domovima prenosi uživo, danonoćno ljudima od kojih oni traže da se promene. A oni prave zavere, kolaboracije putem korupcije, kriminala, prevara i nameštenih izbora u svim zemljama kojima propovedaju. U svom pokušaju da okončaju istoriju, izgleda da su isprovocirali još jedan krug – još zlokobniji, istrajniji i traumatičniji nego pre. Zapad, bez sumnje, plaća za svoje greške. Jer, zar nije deo njegovog učenja da sve ima svoju cenu i da uvek dođe vreme za svođenje računa? - Da li globalizacija ima ikakve veze sa porastom terorizma? Od Venecuele do Tajlanda, demokratske režime su svrgavale njihove autoritarne zamene: vojska, harizmatični levičari ili obični populisti. Čak su i u SAD, bastionu vladavine ustava, ljudska i građanska prava alarmantno narušena (mada ne bez presedana u vreme rata). Vodeći ideolozi liberalne demokratije počinili su veliku grešku neraskidivo se povezujući sa doktrinama slobodnog tržišta i novim poretkom globalizacije koji se pojavljuje. Kao što je Tomas Firdman tačno primetio u knjizi „Leksus i drvo masline“, oba pravca razmišljanja su čvrsto u vezi sa Sjedinjenim Američkim Državama (SAD). Tako su liberalnu demokratiju mase počele da doživljavaju kao obmanu koja za cilj ima da zaštiti interese stalno širećeg, zlokobno narcisoidnog carstva (SAD) i pohlepnih multinacionalnih kompanija. Liberalna demokratija počela je da se izjednačuje sa zatupljujućom, prizemnom kulturnom homogenošću, upadom u privatnost individualca i gušenjem nacionalnog i drugih idiosinkratskih osećanja. Liberalna demokratija počinje da se meša i protivreči neo kolonijalnoj eksploataciji, socijalnom darvinizmu i urušavanjem društvenih, dugotrajnih sporazuma - imlicitno i eksplicitno. Čak se dovodi u vezu i sa materijalizmom i zapanjujućom raznovrsnošću društvenih zala: povećanim stopama kriminala, nezaposlenosti, siromaštvom, zavisnosti od droge, prostitucijom, trgovinom organima, monopolističkim ponašanjem, korporacijskim kriminalom i drugim anti društvenim oblicima ponašanja. Stoga je slom neizbežan. 30. jun 2008. http://www.theconservativevoice.com/aticle/32876.html |
Od istog autora
Ostali članci u rubrici
- Eskalacija studentskih protesta na američkim univerzitetima - Bliskoistočni rat drugim sredstvima
- Da li će Indija postati „nova Kina“ - Dug je put do ekonomske supersile
- Slučaj Varufakis i zabrana slobode govora
- Koliko će rasti američka, evropska, ruska, kineska i indijska, a koliko srpska ekonomija do 2030?
- Slovenački lov na veštice pod krinkom „borbe protiv dezinformacija“
- Umetnost, kensel kultura i geopolitika - tajna "Pikove dame"
- Živimo u doba velike tranzicije iz unipolarnosti u multipolarnost sveta
- TikTok i kraj zapadnog mita o slobodnom tržištu
- Posle napada na Krokus Siti Hol u Moskvi – Povratak terorizma
- Geoekonomija ili „vođenje rata drugim sredstvima“
Anketa
Republika Srpska: Stanje i perspektive
